Biznis i održivost: ESG – između suštine i forme

U sve složenijem i dinamičnijem svetu, održivost više nije pitanje izbora – postaje nova osnova konkurentnosti. Kompanije širom sveta, pa i u Srbiji, sve češće prepoznaju da ulaganje u održivost nije samo reputaciona investicija, već put ka dugoročnim vrednosti i rezilijentnosti. Međutim, pitanje koje ostaje otvoreno glasi: da li je održivost zaista integrisana u srž poslovne strategije, ili ostaje u zoni deklarativnog pristupa?

Šta je održivost?

U današnje vreme imperativ kompanija je da budu fokusirane na održivost koja predstavlja integralni ekonomski, tehnološki, socijalni i kulturni razvoj, usklađen sa potrebama zaštite i unapređenja životne sredine, koji omogućava sadašnjim i budućim generacijama zadovoljavanje njihovih potreba i poboljšanje kvaliteta života na našoj planeti“.(Radojković, 2012) To dalje implicira da „koncept održivog razvoja podrazumeva potrebu za promišljanjem željenog kvaliteta i realnog tempa društvenog razvoja, kao i potrebu za balansiranjem različitih društvenih vrednosti. On se bazira na tri osnovna principa: 1) ekološke održivosti, koji obezbeđuje da razvoj bude kompatibilan sa održavanjem vitalnih ekoloških procesa, biološke raznovrsnosti i bioloških resursa; 2) socijalne i kulturne održivosti, koji obezbeđuje da razvoj bude kompatibilan sa kulturom i tradicionalnim vrednostima ljudskih zajednica i doprinosi jačanju njihovog identiteta; 3) ekonomske održivosti, koji obezbeđuje da razvoj bude ekonomski efikasan i da se resursima upravlja na način da njih mogu uspešno da koriste i buduće generacije.”
(Radojković, 2012)

U praksi se koristi ESG termin za održivo poslovanje, što podrazumeva 3 komponente: 1) ekološke (E – Environemnt), socijalne (S – Social) i upravljanja (G-Governance). To dalje znači da se „ovaj termin odnosi na skup standarda koji usmeravaju korporativne politike kako bi bile u skladu sa konceptima održivog razvoja u oblastima životne sredine, društvene odgovornosti i korporativnog upravljanja. Primeri ključnih ESG tema za kompanije su: 1) E – klimatska strategija; štetni uticaj: CO2, voda, otpad, energija; uticaj proizvoda/aktivnosti na okolinu; 2) S – jednake mogućnosti, inkluzija i jednakost; ljudska prava; društveni uticaj proizvoda; upravljanje lancem snabdevanja; 3) G – poslovna etika, transparentnost u izveštavanju; nefinansijski ciljevi; ravnopravnost na menadžerskim pozicijama.“(UniCredit bank Srbija, 2023).

Održivost ne podrazumeva samo ekološke inicijative ili izveštaje o ESG indikatorima, već zahteva autentičnu promenu načina razmišljanja, donošenja odluka i odnosa prema društvu i životnoj sredini.

Uloga korporativnog upravljanja (G komponente iz ESG matrice) je ključna i kritična. Bez jasne i dosledne posvećenosti menadžmenta, održivost ostaje samo dodatak postojećem modelu poslovanja. Međutim, i kultura kompanije – spremnost da se čuje, uči i razvija u dijalogu sa zajednicom, regulatorima i klijentima – sve više postaje indikator sposobnosti firme da uspešno funkcioniše u novoj ekonomiji vrednosti.

Svetska banka u saradnji sa Privrednom komoriom Srbije je u maju 2023. organizovala konferenciju “Jačanje korporativnog upravljanja u Srbiji: izveštavanje o održivosti i veća uloga komisija za reviziju”. Nepostojanje adekvatnih struktura, procesa i politika za upravljanje rizicima jedan je od glavnih izazova za kompanije prilikom sastavljanja nefinansijskih izveštaja, rekao je na konferenciji Svetske banke advokat Vladimir Hrle, vođa savetodavnog tima za ESG u Srbiji.

Republika Srbija je 2019. godine usvajanjem izmena Zakona o računovodstvu („Sl. glasnik RS“, br. 73/2019 i 44/2021 – dr. zakon) uvela izveštavanje o održivosti tj. o aktivnostima koje se odnose na zaštitu životne sredine, socijalna pitanja i korporativno upravljanje (izveštavanje u oblasti ESG – Environmental, Social, and Governance).

Od 2019. godine, sva velika preduzeća sa više od 500 zaposlenih u obavezi su da objavljuju određene nefinansijske informacije.

Naime, kako se vidi iz zakona, pravna lica, koja su obveznici nefinansijskog izveštavanja, u godišnji izveštaj o poslovanju uključuju i nefinansijski izveštaj.

Taj nefinansijski izveštaj sadrži informacije neophodne za razumevanje razvoja, poslovnih rezultata i položaja pravnog lica, kao i rezultata aktivnosti koje se odnose minimum na zaštitu životne sredine, socijalna i kadrovska pitanja, poštovanje ljudskih prava, borbu protiv korupcije i pitanja u vezi sa podmićivanjem. Kompanija koja nema osnovne mehanizme i strukture korporativnog upravljanja neće moći na adekvatan način da odgovori na pitanja pravljenja nefinansijskih izveštaja.

Sa druge strane, promena zakonodavnog pejzaža u Evropskoj uniji u 2025. godini dodatno komplikuje situaciju. Evropska komisija je revidirala svoje ključne politike korporativnog izveštavanja – uključujući Direktivu o izveštavanju o održivosti (CSRD) i Direktivu o dužnoj pažnji u održivosti (CSDDD) – značajno umanjujući obaveze za većinu kompanija. Prag za obavezno izveštavanje je podignut na firme sa preko 1.000 zaposlenih, što izuzima približno 80% subjekata koji su prethodno bili obuhvaćeni. Ova regresija u regulativi, opravdana kao mera pojednostavljenja i povećanja konkurentnosti, izazvala je zabrinutost među stručnjacima i organizacijama civilnog društva, jer smanjuje obim dostupnih ESG podataka i potkopava napore ka transparentnosti i odgovornosti. Za zemlje kandidate, uključujući Srbiju ova promena otvara dodatna pitanja: da li treba slediti evropski primer fleksibilizacije ili zadržati stroži kurs kao strateški odgovor na lokalne izazove održivosti (Khan, Y. (2025). Europe Waters Down Flagship Climate Accounting Policy. Wall Street Journal)?

Održivi razvoj u malim i srednjim preduzećima: Put ka zrelosti

Kada govorimo o malim i srednjim preduzećima (MSP), koja čine kičmu srpske privrede, često se postavlja pitanje: da li ova preduzeća zaista teže održivosti, ili je reč o greenwashing i socialwashing? Istina je negde između – i odraz je procesa sazrevanja. I još važnije- kako preduzetnici, mala i srednja preduzeća (MSP) razumeju pojam održivosti?

Za potrebe ovog članka sprovedena je anketa na profesionalinim društvenim mrežama sa pitanjem- “Šta pomisliš kada kažem održivost?”

Dobijeni odgovori ukazuju na to da većina vlasnika MSP u Srbiji održivost još uvek povezuje sa preživljavanjem, visokim troškovima ili trendovima koji nisu prilagođeni realnim izazovima domaćeg tržišta. Međutim, kroz ovaj upitnik jasno se vidi prostor za edukaciju, podršku i prilagođene pristupe koji održivost približavaju kao alat za stabilnost i konkurentnost – a ne kao dodatno opterećenje. Odgovori osvetljavaju jaz između svakodnevnih izazova preduzetnika i apstraktnih pojmova iz strategija razvoja:„To je za velike firme.“

„Ako država da neku subvenciju ili olakšicu, možda onda i razmotrimo.“

“Još jedan trend sa Zapada, a mi ni osnovne troškove ne možemo da pokrijemo.“

„Ako to znači štedeti struju i papir – već to radimo jer je skupo.“

„Ko još ima vremena za to pored posla, klijenata i papirologije?“

 

Iako izražavaju skepsu i preopterećenost, ovi odgovori ukazuju na potrebu da održivost bude predstavljena kao konkretna, praktična pomoć – a ne dodatni zadatak. U kontekstu malih biznisa, održivost mora da znači jednostavnije poslovanje, uštedu resursa i dugoročnu stabilnost, kako bi imala stvarnu šansu da zaživi.

Važno je istaći da svest o značaju održivosti i ESG principa ipak postoji i raste. Mnoga preduzeća više nisu u fazi negodovanja i osporavanja – prepoznaju da su održivi principi postali neizbežan deo regulatornih zahteva, uslov za konkurisanje kod međunarodnih donatora, fondova i banaka. A kako je naše društvo izrazito bankocentrično, ESG standardi postaju i instrument finansijskog preživljavanja i rasta. Banke traže dokaze odgovornog poslovanja, investitori očekuju transparentnost, a sve više i klijenti i kupci biraju proizvode iza kojih stoje vrednosti.

To je put: od otpora, preko formalnog usklađivanja, ka fazi zrelosti, u kojoj održivost više nije samo obaveza, već dublje shvaćen poslovni interes i kompas dugoročnog razvoja. MSP sektor se kreće u tom pravcu, a uloga podrške – regulatorne, obrazovne i ekspertske – biće ključna da taj prelazak ne ostane samo površinski.

“Značaj malih i srednjih preduzeća (MSP) u integraciji ESG principa (ekološki, društveni i upravljački standardi) dodatno je naglašen u najnovijim empirijskim istraživanjima. Kurtanović i Kadušić (2025), u svojoj analizi usvajanja ESG standarda u zemljama kandidatima za članstvo u EU, identifikuju MSP kao „katalizatore održivosti“ – ne zato što prednjače u formalnom usklađivanju sa propisima, već zato što predstavljaju skalabilnu i društveno ukorenjenu platformu za ESG inovacije i lokalizovani održivi uticaj. Ipak, studija takođe ukazuje na sistemske prepreke koje ograničavaju širu primenu održivih praksi u regionu – pre svega regulatornu neizvesnost, nedovoljno finansirane javne programe podrške i nedostatak obuke iz oblasti ESG-a.

Zagovara se pristup ESG izveštavanju ne samo kao mehanizmu usklađivanja sa propisima, već kao strateškom instrumentu za dugoročno stvaranje vrednosti, izgradnju otpornosti i legitimiteta. Dostizanje ove vizije zahteva regulatornu harmonizaciju, ulaganja u digitalnu transformaciju i profesionalno repozicioniranje računovođa kao ključnih aktera integrisanog i održivo orijentisanog izveštavanja.

Empirijski podaci prikupljeni 2024. godine od 51 malog i srednjeg preduzeća (MSP) u pet zemalja kandidata za članstvo u EU — Bosni i Hercegovini, Srbiji, Crnoj Gori, Albaniji i Severnoj Makedoniji — pružaju ključne uvide u stvarne efekte i ograničenja ESG integracije u privredama u tranziciji. Iako je 65% anketiranih firmi izvestilo o percipiranom poboljšanju operativne efikasnosti nakon usvajanja ESG principa, statistička analiza ovih samoizveštaja otkriva značajne nijanse.

Izolovano ESG izveštavanje — bez pratećih praksi — nije pokazalo statistički značajnu povezanost sa merljivim unapređenjem efikasnosti (p = 0.340), što ukazuje da sama usklađenost sa ESG zahtevima, kada je formalna ili deklarativna, ne vodi automatski ka boljoj poslovnoj performansi. Nasuprot tome, kada je ESG izveštavanje bilo udruženo sa praksama koje povećavaju transparentnost, kao što su strukturirani dijalog sa stejkholderima, eksterno proveravanje podataka i javna dostupnost održivih performansi, efekti su postajali statistički značajni. Konkretno, preduzeća sa visokim „indeksom transparentnosti“ beležila su i uspešniju implementaciju standarda za upravljanje životnom sredinom ISO 14001, sa p-vrednošću od 0.015, što ukazuje na snažnu korelaciju (Eccles, Ioannou i Serafeim, 2014).

Ovi nalazi podržavaju sve veći broj istraživanja koja sugerišu da je upravo transparentnost mehanizam putem kojeg se ESG namere prevode u merljivu kreaciju vrednosti (Friede i saradnici, 2015). Drugim rečima, ESG metrike postaju strateški relevantne ne kada su samo izveštene, već kada su validirane i dostupne javnoj i stejkholderskoj proveri.

Tri ključne sistemske prepreke dosledno su identifikovane u svim analiziranim zemljama:

• Nedostatak obuke specifične za ESG (72%): Većina MSP navela je nedovoljno interno znanje i izostanak strukturiranih programa stručnog usavršavanja kao glavne prepreke za implementaciju ESG-a. Ovo je u skladu sa nalazima UNCTAD-a (2020), prema kojima su nedostaci u znanju i veštinama kritična barijera u ekonomijama u razvoju.
• Tehnološke slabosti (59%): Značajan deo firmi ukazao je da njihovi postojeći računovodstveni sistemi nemaju kapacitete za integraciju ESG podataka. Većina nije bila u mogućnosti da se poveže sa međunarodnim okvirima poput GRI ili SASB, a kamoli da upravlja podacima u realnom vremenu.
• Finansijska ograničenja (46%): Gotovo polovina ispitanika navela je da ne može da izdvoji sredstva za alate za ESG izveštavanje, reviziju treće strane ili angažovanje stručnjaka za održivost — što ukazuje na začarani krug regulatornog opterećenja i ograničenih resursa.

Implikacije ovih rezultata su dalekosežne. Iako se ESG integracija sve više prepoznaje kao pokretač dugoročne konkurentnosti, MSP ostaju strukturno uskraćena za pristup institucionalnoj i tehnološkoj infrastrukturi koja je neophodna za punu tranziciju ka održivom poslovanju. Ove ranjivosti dodatno su naglašene u kontekstu ekonomija u tranziciji, gde su regulatorni kapaciteti, tržišni podsticaji i institucionalno poverenje još uvek u fazi razvoja (World Bank, 2021; Kurtanović i Kadušić, 2025).”- Merisa Kurtanović, PhD candidat, Univerzitet Sarajevo.

 

Zaključuje se da je jedna od  najvažnijih dilema sa kojom se susreću i srpske kompanije kada održivost postaje poslovna odluka, a kada ostaje etička dilema. Postoje li podsticaji, standardi, javna očekivanja koja nagrađuju održivo ponašanje?

Odgovor se sve češće nalazi u razumevanju ESG principa ne kao birokratskog okvira, već kao alata za inovaciju i unapređenje poslovanja. ESG pristupi omogućavaju bolje upravljanje rizicima, otvaraju pristup odgovornim investitorima i – što je ključno – jačaju poverenje internih i eksternih stakeholdera i zajednice. Ali da bi se taj potencijal iskoristio, potrebno je i znanje, sposobnost i hrabrost da se preispitaju postojeći obrasci.

U poslednjih nekoliko godina, ESG i održivost postali su teme sa vrha nacionalne i korporativne agende. Danas, gotovo da nije moguće konkurisati za javne pozive fondova, domaće ili međunarodne grantove, a da se ne susretnemo sa ESG upitnicima, zahtevima za elaborat o uticaju na životnu sredinu ili ocenom društvenog doprinosa projekta. Fond za razvoj, Razvojna agencija Srbije, ministarstva i lokalne uprave sve češće subvencionišu upravo one inicijative koje uključuju održive prakse.

Pored finansijskih podsticaja, sve je više edukativnih i stručnih programa: od kratkih kurseva iz ESG marketinga, preko škola komunikacije za ESG, do uvođenja posebnih kurseva i modula na univerzitetima – ESG u biznisu, odgovorno upravljanje, zelene finansije. Novi studijski programi i sertifikacije niču kao odgovor na sve veću potražnju i potrebe tržišta.

Nema sektora koji je ostao netaknut – od rudarske industrije do IT-a, svi poslovni sektori i svi delovi organizacije – od proizvodnje, finansija i lanca snabdevanja, do marketinga i komunikacija – pozvani su da razumeju i implementiraju održive prakse. ESG kriterijumi su danas jednako prisutni u privatnim firmama kao i u projektima koje finansiraju javni i međunarodni fondovi. Održivi pristup postao je nova „operativna norma“.

Ali, postavlja se pitanje: da li sve to vodi ka suštinskom razumevanju i transformaciji poslovnih modela? Ili se održivost još uvek svodi na formalno ispunjavanje zahteva, na precrtavanje ESG polja u dokumentaciji i sastavljanje minimalno potrebnih izveštaja?

Zabrinjava činjenica da se u mnogim slučajevima ESG doživljava kao administrativna obaveza, a ne kao strateški okvir. U tom smislu, postoji rizik da ESG ostane zarobljen u sferi popularne formalnosti – od nečeg što je “nice to have” do onog nešto što se „must to have“, ali bez obaveze da se doista i integriše u poslovanje. Pitanje zrelosti postaje još važnije: bez razumevanja šta ESG stvarno jeste – alat za bolje poslovanje, društveni uticaj i upravljanje rizicima – celokupan sistem može da ostane u začaranom krugu površnog pristupa.

Put ka zrelosti zahteva više od institucionalne prisutnosti ESG termina – zahteva promenu načina razmišljanja, građenje kapaciteta unutar firmi, i stvaranje međusektorske infrastrukture znanja i podrške. Tek tada ESG može postati temelj odgovornog i dugoročno uspešnog poslovanja, a ne samo prolazni trend uslovljen formularima i izveštajima.

Saradnja sa akademijom i zajednicom: Neiskorišćena šansa

Upravo dolazimo do možda najznačajnije tačke preloma: da li je biznis spreman da prepozna saradnju kao ključ razvoja? Saradnjom biznisa sa akademskom zajednicom i civilnim sektorom, kroz dijalog i zajedničko učenje nastali bi novi modeli razvoja – održiviji, inkluzivniji i dugoročno isplativiji.

Nema istinski održivog biznisa bez međusektorske saradnje i za to je potrebno deliti znanje, učiti iz drugih sektora, ali i napustiti ideju da svaka kompanija mora sama da pronađe rešenje.

Ako istinski verujemo da održivost nije sektor, već pristup, pitanje koje se nameće svima nama – bilo da dolazimo iz biznisa, akademije, politike ili civilnog društva – je šta smo spremni da podelimo, a šta da naučimo?

Za održivi razvoj nije dovoljna samo dobra volja. Potrebni su alati, zajednički standardi, ali pre svega – spremnost na odgovornost i saradnju. Biznisi koji to razumeju već danas grade ne samo tržišni uspeh, već i poverenje, otpornost i svrhu – vrednosti koje će sutra činiti razliku.

 

 

„Ovaj materijal objavljen je uz finansijsku pomoć Evropske unije. Za njegovu sadržinu odgovorna je isključivo Asocijacija za saradnju i održivi razvoj i ona nužno ne odražava stavove Evropske unije. Projekat se realizuje u okviru projekta „EU Resurs centar za civilno društvo u Srbiji“ koji Beogradska otvorena škola sprovodi u partnerstvu s organizacijama civilnog društva: Novosadska novinarska škola, ENECA, Užički centar za prava deteta, Nova planska praksa, Sigurne staze, Mladi poljoprivrednici Srbije i međunarodnim partnerom, fondacijom Fridrih Ebert (Friedrich Ebert Stiftung). Projekat je podržan od strane Evropske unije i biće realizovan u periodu od 2023. do 2026. godine.“